Umetnost je ljudska delatnost ili proizvod ljudske delatnosti koja ima za cilj stimulisanje ljudskih čula kao i ljudskog uma i duha; prema tome, umetnost je aktivnost, objekat ili skup aktivnosti i objekata stvorenih sa namerom da se prenesu emocije ili/i ideje. Osim ove definicije, ne postoji ni jedna druga opšteprihvaćena definicija umetnosti, s obzirom da je definisanje granica umetnosti subjektivan akt, a potreba za umetnošću se obično naziva ljudskom kreativnošću.
Kvalitet umetničkog dela se obično procenjuje na osnovu količine stimulacije koju ono izaziva — utisak koji ono ostavlja na ljude, broj ljudi u kojima je to delo izazvalo neku emociju, u kolikoj meri to delo se ceni, kao i efekat ili uticaj koji to delo ostavlja ili je ostavilo u prošlosti. Većina umetničkih dela koja se generalno smatraju remek-delima poseduje ove atribute.
Nešto što stimuliše samo čula ili samo um, ili kad mu je cilj nešto drugo, ne smatra se umetnošću, mada neka dela moderne umetnosti ozbiljno dovode ovu tvrdnju u pitanje.
Shodno tome, nešto može biti procenjeno u potpunosti kao umetnost, ili umetnost može biti deo nekog objekta. Na primer, slikarstvo može biti čista umetnost, dok stolica, iako dizajnirana sa praktičnim ciljem i upotrebnom vrednošću, može sadržati elemente umetnosti baš u tom istom dizajnu.
Umetnost koja nema funkcionalnu vrednost ili nameru se naziva lepom umetnošću, dok se delatnost koja pored umetničke vrednosti poseduje i funkcionalnu svrhu naziva zanatom. Međutim, objekat može biti klasifikovan i na osnovu namera svog tvorca koje su prisutne (ili odsutne) u samom objektu. Na primer, šolja, koja očigledno ima svoju funkcionalnu vrednost jer se može upotrebiti kao posuda, može biti smatrana umetnošću ako je namera njenog tvorca bila da prevashodno napravi ukras, dok slikanje može biti procenjeno kao zanat ako se masovno proizvodi.
U 19. veku, umetnost je bila pre svega okrenuta ka "Istini" i "Lepoti". Početkom 20. veka dolazi do ozbiljnog preokreta u poimanju umetnosti sa dolaskom modernizma, a potom u drugoj polovini 20. veka sa nagoveštajima postmodernizma.
Kvalitet umetničkog dela se obično procenjuje na osnovu količine stimulacije koju ono izaziva — utisak koji ono ostavlja na ljude, broj ljudi u kojima je to delo izazvalo neku emociju, u kolikoj meri to delo se ceni, kao i efekat ili uticaj koji to delo ostavlja ili je ostavilo u prošlosti. Većina umetničkih dela koja se generalno smatraju remek-delima poseduje ove atribute.
Nešto što stimuliše samo čula ili samo um, ili kad mu je cilj nešto drugo, ne smatra se umetnošću, mada neka dela moderne umetnosti ozbiljno dovode ovu tvrdnju u pitanje.
Shodno tome, nešto može biti procenjeno u potpunosti kao umetnost, ili umetnost može biti deo nekog objekta. Na primer, slikarstvo može biti čista umetnost, dok stolica, iako dizajnirana sa praktičnim ciljem i upotrebnom vrednošću, može sadržati elemente umetnosti baš u tom istom dizajnu.
Umetnost koja nema funkcionalnu vrednost ili nameru se naziva lepom umetnošću, dok se delatnost koja pored umetničke vrednosti poseduje i funkcionalnu svrhu naziva zanatom. Međutim, objekat može biti klasifikovan i na osnovu namera svog tvorca koje su prisutne (ili odsutne) u samom objektu. Na primer, šolja, koja očigledno ima svoju funkcionalnu vrednost jer se može upotrebiti kao posuda, može biti smatrana umetnošću ako je namera njenog tvorca bila da prevashodno napravi ukras, dok slikanje može biti procenjeno kao zanat ako se masovno proizvodi.
U 19. veku, umetnost je bila pre svega okrenuta ka "Istini" i "Lepoti". Početkom 20. veka dolazi do ozbiljnog preokreta u poimanju umetnosti sa dolaskom modernizma, a potom u drugoj polovini 20. veka sa nagoveštajima postmodernizma.